Upravljanje otpadom je, posle problema zagađenja voda, jedno od najvažnijih pitanja u oblasti zaštite životne sredine u Srbiji. Od komunalnog, preko opasnog i ambalažnog otpada, do istorijskog zagađenja koji nam je ostao u nasleđe, problema je mnogo. Organizacije Inženjeri zaštite životne sredine, udruženje industrije otpada Hrabri čistač i Srpska asocijacija reciklera ambalažnog otpada pokrenuli su u aprilu Inicijativu za odgovorno upravljanje otpadom. Na konferenciji u Privrednoj komori Srbije, pred oko 200 učesnika iz oblasti upravljanja otpadom i reciklaže, predstavnicima Ministarstva zaštite životne sredine, privatnog sektora, akademske javnosti i civilnog sektora ove organizacije pozvale su na dijalog ali i akciju u pravcu uspostavljanja odgovornog, sistemskog pristupa ovom važnom pitanju. Tim povodom, o inicijativi ali i o drugim pitanjima, razgovarali smo sa Sandrom Kamberović, pravnicom koja se već 10 godina bavi zaštitom životne sredine u svetlu međunarodnih konvencija i evropskih integracija, a trenutno obavlja funkciju generalne sekretarke udruženja Hrabri čistač, koji okuplja najveće kompanija koje se bave upravljanje otpadom u Republici Srbiji.
Kada kažemo odgovorno upravljanje otpadom, mislimo na zaista širok spektar pitanja i problema. Šta biste Vi izdvojili kao prioritetno?
Smatram da su za odgovorno upravljanje otpadom prvenstveno važni osnovni uslovi poslovanja u kojem funkcionišu kompanije. Pravna zaštita privatnih investicija, promovisanje oblika privatne svojine, adekvatan pravni okvir i pravna sigurnost ključ su kontinuiranog razvoja sektora upravljanja otpadom. Iz mog iskustva, privatne investicije su ključne u oblasti upravljanja otpadom jer je tu odgovornost jasna, za razliku od društvene svojine gde se često odgovornost zamagljuje, to jest nije jasno vlasništvo i jasna odgovornost. Kod privatne svojine pravila su mnogo jednostavnija. Ono što je problem u Srbiji je nepostojanje potpunog pravnog okvira koji štiti sa jedne strane privatne investicije, a sa druge strane interese građana - okvira koji daje pravne instrumente za sankcionisanje svakog protivzakonitog ponašanja svih aktera u sektoru upravljanja otpadom. Ovo ne znači da propisi koji su danas u Srbiji na snazi ne mogu da se primenjuju ali svakako zbog intezivnog razvoja privatne industrije otpada moraju se usaglašavati istim intenzitetom kao i na međunarodnom nivou i u okviru Evropske Unije.
Kako do rešenja nagomilanih problema? Čini nam se da je vremena sve manje, posebno imajući u vidu evropske integracije. Koja je uloga države u uspostavljanju sistema odgovornog upravljanja otpadom?
Proces aproksimacije je vrlo kompleksan I zahteva između ostalog i velika finansijska ulaganja. Projektovani rokovi za pridruživanje EU se približavaju, i iziskuju jasni vremenski i finansijski okvir za ispunjavanje preuzetih obaveza potpisivanjem ugovora o pristupanju. Zbog toga uloga država u uspostavljanju sistema odgovornog upravljanja otpadom u smislu slanja jasne poruke, jasnih javnih politika. Prečesto se u Srbiji dešava da se privatne incesticije koče zbog nepotpunog pravnog okvira.
Javne politike u Republici Srbiji moraju biti rezultat kontinuiranog dijaloga i sagledavanja potreba svih učesnika u sektoru upravljanjaotpadom, a posebno privatnih investitora koji su nacionalnim propisima identifikovani kao nosioci investicija. Bez ovog dijaloga nema odgovornog upravljanja otpadom. Važna je i jasna podela odgovornosti, neophodno je da se jasno odredi šta je odgovornost privatnih investitora, odgovornost građana i odgovornost države. Nerealno je očekivati da će sve probleme rešiti država, a sa druge strane da će sve potrebe finansirati privatni sektor bez jasnih politika.
Vreme je jako važan faktor u procesu rešavanja problema upravljanja otpadom. 2018. godina je godina promena politika u sektoru otpada u EU. Koncept cirkularne ekonomije, kao koncept održivog razvoja i očuvanja prirodnih resursa je jedan od osnovnih motiva za promenu politika u razvoju cele proizvođačke industrije, iz ugla ključnog pitanja: šta sa proizvodima koji nakon upotrebe postaju otpad? Nekada je taj proizvod bio otpad, odnosno završavao na deponijama, bez obzira na njegov sastav ili upotrebnu vrednost. Danas taj proizvod ne treba da završava na deponiji, to je poslednji korak u hijerarhiji upravljanja otpadom. Novim politikama, do 2035. količina komunalnog otpada koji se odlaže na deponije mora biti 10 % ili manje od ukupne količine nastalog komunalnog otpada. Svi upotrebljeni materijali i sirovine u proizvodnji jednog proizvoda treba da ponovo idu u proces proizvodnje. Korišćenjem eko dizajna i ekoloških materijala i sirovina u proizvodnji ostvaruje se cilj - da resursi i energija kruže u proizvodnji i koriste se dokle god je to moguće. Taj ceo novi koncept industrijskog razvoja je podržan javnim politikama koje na jasan, i ambiciozan način definišu uloge proizvođača i njegovu odgovornost u procesu proizvodnje, postavljaju ambiciozne ciljeve u reciklaži za posebne vrste (tokove) otpada i nove politike kao što su one koje se odnose na plastiku. U Srbiji se trenutno praktično sav otpad odvozi na deponije, EUROSTAT kaže da recikliramo 0.1%.
Imajući sve ovo što ste pomenili u vidu, šta nam je činiti?
Smatram da je ključno jasno definisanje odgovornosti proizvođača - uvoznika proizvoda čiji proizvodi nakon upotrebe postaju otpad, gde će im se dozvoliti da počnu da vode brigu i preventivno deluju. Govorim o evoluciji principa produžene odgovornosti proizvođača, koja postoji u našim nacionalnim propisima ali je neophodno da bude unapređena kroz jasne šeme za unapređenje tog instituta. Odgovornost proizvođača se ne završava plaćanjem naknade. Srbija mora da uhvati korak sa tim promenama. Odlaganjem ovih pitanja doći ćemo samo u momenat nagomilanih problema, kratkih rokova za rešavanje i niko u toj situaciji neće profitirati ni u ekonomskom ni u pravnom aspektu, a u krajnjem sve će se to odraziti na stanje u životnoj sredini i zdravlju građana što je prioritet. Ovim tempom se postavlja pitanje kvaliteta privatnih investicija, koji privatni investitor može da ostane na tržištu i koji su njegovi motivi. Ni jedan ozbiljan investitor ne želi da posluje u sistemu u kojem ne postoji pravna sigurnost.
Takođe, zalažem se za uvođenje instituta osiguranja kao obaveznog raskidnog uslova za dobijanje dozvole svakog operatera u sektoru upravljanja otpadom. Adekvatna polisa osiguranja mora biti obavezan element, sastavni deo dokumentacije za dobijanje dozvole za skladištenje i tretman opasnog otpada. Dešavalo se, u značajnom broju slučajeva, da su operateri pričinili štetu životnoj sredini tokom poslovanja, a koja nije mogla da se sanira iz polisa osiguranja, pa je taj teret prešao na državu kao još jedan dodatni teret, jer nije postojao način da se finansira sanira šteta načinjena životnoj sredini i zdravlju građana. Na ovaj način ojačavaju se pravni mehanizmi prevencije čime bi se minimalizovale nezgode sa štetnim posledicama. Obezbeđuje se naknada štete nastala usled aktivnosti ekonomske prirode, čak iako je u skladu sa zakonom i kada su usvojene sve raspoložive preventivne mere. Takođe, norme koje se tiču osiguranja garantuju da će za naknadu štete operater snositi odgovornost. Osiguranja su prva karika, kao garancija prevencije, ka uspostavljanju zaštite od štete nastale na zemljištu, vazduhu i vodama što nam je i krajnji cilj. Takođe definišu objektivnu i subjektivnu odgovornost, i uspostavljaju odgovornost o potpunoj naknadi štete što znači da se zagađivač primorava da vrati uništeni resurs u prvobitno stanje bez obzira na iznos nastale štete.
Druga preventivna mera u odgovornom upravljanju otpadom jeste uvođenje deponijske takse i rešavanje ekološkog problema nesanitarnih deponija. Smatram da je ovo odličan ekonomski instrument za konačno zatvaranje nesanitarnih deponija i dostizanja propisanih ciljeva za posebne tokove otpada u Republici Srbiji, a koji će u skladu sa novim politikama EU od 2019. korigovane naviše.
U javnosti se često spominje da je potrebno usaglasiti zakonsku terminologiju. Pojasnite nam šta je tu potrebno uraditi.
U pravnom sistemu je ključna unifikacija terminologije, odnosno precizno definisanje pojmova i instituta koji su osnovni u oblasti zaštite životne sredine, a posebno za upravljanje otpadom i finansiranje. Tako čuveni primer koji se godinama provlači kao pogrešna upotreba u kontekstu privatnih investitora jesu tzv. “podsticaji za reciklažu”. Nacionalnim propisima podsticaji su državna pomoć a državna pomoć je zabranjena u sektoru zaštite životne sredine. Sredstva iz Zelenog fonda nisu državna pomoć i ne treba koristiti termin podsticaj već naknada za uslugu. Ako država ima za cilj da ostvari određene ciljeve u reciklaži a da tu uslugu vrši industrija koja se bavi reciklažom posebnih tokova otpada (elektronski i električni otpad, automobilski otpad, itd) država onda plaća tu uslugu do visine ostvarivanja ciljeva za tu godinu. Na taj način uvodi se tržišno poslovanje i sistem održivog upravljanja otpadom.
Kada pričamo o terminologiji, naglasila bih da je neophodno nacionalnim propisima definisati termin cirkularne ekonomije u načela poslovanja a posebno u sektoru upravljanja otpadom u cilju prevencije zagađenja i maksimalnog iskorišćenja resursa.
Na konferenciji Odgovorno upravljanje otpadom vodili ste panel koji je bio posvećen pitanju rešavanja istorijskog zagađenja. Dokle se stiglo sa ovim problemom?
Sve više u javnosti prisutna tema problema istorijskog otpada i istorijskog zagađenja, ali ne šalje se dovoljno jasna poruka da je država krenula u rešavanje ovog problema. Godinama izostaje sistemsko rešenje, odnosno analiza pravog stanja sa terena koja sadrži realne količine tog otpada, lokacije koje je neophodno sanirati u skladu sa prioritetima, tzv. crne tačke i nedostaju adekvatna finansijska sredstva.
Zakon o zaštiti životne sredine predvideo je da se kroz Zeleni Fond, u skladu sa prioritetima rešavaju problemi istorijskog zagađenja. Smatram da bi prvi prioritet Zelenog fonda morao biti rešavanje ovog zaostalog problema, imajući u vidu njegov direktan uticaj na zdravlje ljudi i životnu sredinu. Istorijsko zagađenje je nastalo kao posledica društvenih preduzeća iz prošlosti u skladu sa načelom zagađivač plaća gde je Republika Srbija na sebe preuzela obavezu u procesu privatizacije društvenih preduzeća rešavanje problema istorijskog zagađenja. Istorijsko zagađenje je veliki izazov, i neophodno je izdvojiti kontinuirana sredstva čime se pospešuju brownfield investicije u Republici Srbiji. Sredstva koja su do sada korišćena za rešavanje istorisjkog zagađenja koristila su se isključivo za rešavanje istorijskog otpada ali ne za sanaciju i remedijaciju.